- Kostim

Report copyright infringement
November 12, 2015Fixed by Petar Pavicevic 

Lyrics

U jednoj ruci radža, a u drugoj bromazepam, hajd'
cirni to odjednom i dobićeš svest Marčela. Sjaj,
svetla bine, jeka aplauza mine – trezan, a mamuran zinem
opet u bezdan tmine gde malo šta diše...
Dragi gosti, bina - to je kostim.
A ova tmina - tu su kosti ljudi ranjivih i prostih.
Tvoj heroj sam? Oprosti. Samo veruješ ovoj kori.
Tamo ispod - ona gori. Tamo zbunjen sam, kao mnogi.
Tamo trudim se da shvatim bol. Mučim se da bih vratio svoj
um u šine razuma, bro, iz govna na koje vonja dno.
Kak'a je to laž: na bini si skroz car,
kao da skroz znaš kako-gde-ko-šta.
Publika voljna da primi tvoj dah
duše i skonta za sebe odgovore
što dižu glavu gore, izlaz iz noćne more,
samoće i to je razlog zašto traže heroje.
A mi? Mi to radimo jer su potrebni i nama,
jer nam tama kožu drapa… treba nam lek za strah taj.
Nekom od nas se ubio ćale. Nekog od nas ubija ćale.
Neko od nas ne zna šta će. Svako od nas je sjeban najpre,
pa posle sve drugo. Sve što smo postali, sve što smo zgazili
da budemo nađeni, a ne samo snađeni.
Svaki stih, svaki vers, svaka stvar je filter
na koji nabijam srce da s druge strane sita sine.

Refren (Marčelo):
Izvini, ni ovu nisam pisao zbog tebe,
nego da branim dete što se krije iza pesme.
Onog dečaka u sebi, onog Petra Pana iza.
I sve ovo radim samo da njega ne izdam.
Jer, java ga ždere i guta ga tmina.
I treba mu pomoć da ostane divan.
Zato, eto kostima, eto bina i rima,
i svega što radim samo da njega ne izdam.
Izvini.

(Ministar)
Tik-tak. Noć. Sat.
Čovek. Sam. Ćošak. Dlan.
Srča. Flaša. Duh. Tajac.
Bes. Tama. Vijuge. Prasak.

(Marčelo)
Solo. U srči sjebanih, slomljenih stvari
gađam prazne flaše pikslom – ugođaj k'o u kuglani.
Zgrčen u ćošku na gajbi. Zgrčen u ćošku u glavi.
Bezvučje. Bezrečje. Ti i prazan papir.
A sutra – na intervju da predstavljaš ideju, stav,
k'o da nisi sinoć bio sav pregažen i umoran
od svega, očajan… to nikad ne piše u štampi.
Publika želi cert, koga briga da li patiš.
Žele da si avangarda. I ne smeš van garda.
I ne smeš da padaš. Jeb'o brda tvojih sranja.
Na onom stepeništu što vodi na binu
balast moraš da spustiš i ostaviš – posle ga uzmeš nazad.
Sećam se face ortaka – par minuta pre lajva,
neko mu fonom javlja da upravo gubi člana
porodice, što je već dugo u bolnici... više nema nade,
doš'o Dan D... al' možda još ima šanse
da ga zatekne živog ako se odmah tamo sjuri...
Imaš izbor. Zajeban. Pitanje sekundi.
„On bi od mene ovo želeo." - to je sve što je rekao,
popeo se na binu i najbolje jebeno ikad pokid'o.
I onda? Ko smo mi? Fejk, malter, čelik?
Da l' glumiš publici ili si stvarno tako velik?
Istina je prosta: samo radiš šta moraš.
Sebi trebaš takav. Ovaj kostim je koža.

Refren

Show moreShow less